mozda nisam u pravu, ali mislim da znam

I ne radi se ovde o necem drugom, nego o pobedi i suocavanju sa sopstvenim predrasudama i strahovima. Ali da pocnem od pocetka...

Leto 2010 - primljena sam na Letnji univerzitet u Kosovskoj Mitrovici. Ubedivsi sebe i svoje roditelje da je to top destinacija za letovanje spremam se da krenem, ali par dana pred "ukrcavanje"... BOMBA. I koji je sada argument dovoljno jak da opravda moju nameru da ipak u januaru 2011 ipak odem na to dugoocekivano putesestvije.

Ipak, vodjena nekom potrebom i znatizeljom da "vidim i cujem" odlazim na Komsmet, onaj deo Srbije o kojem slusam samo putem raznih medija, a to su obicno sokantne price zbog kojih se pitam kako ljudi uopste tamo mogu da zive, pa cak i medjunarodnu skolu da organizuju.

Stizem tamo, pristizu ucesnici: Venecuela, Holandija, Makedonija, Bugarska, Rusija, Hrvatska, Slovenija, Turska, Nemacka, Srbija, Ceska, Bosna i Hercegovina, Rumunija... Opa, pa ovakvo sarenilo se i na EXIT-u  retko srece. Vidim bice ovo zanimljivo druzenje. Upoznajem i lokalne studente iz Kosovske Mitrovice, koji nas bez trunke zadrske docekuju, spreni da budu domacini naredne 2 nedelje (i priznajem: nisu omanuli)!

Pocinje krus: Marketing u digitalnom dobu, jedan od sest ponudjenih kurseva na MWU11. Profesorica Jasna Kamatovic, jos jedna Vojvodjanka (jedna od retkih koja pravillno izgovara moje ime), mlada ali veoma strucna da nas uvede u ovu oblast. Ne znam koje je adekvatno merilo kvaliteta nastave, ali je vecina (bili oni buduci stomatolozi, matematicari, informaticari, prevodioci...) ova predavanja smatralo dovoljno korisnim i zanimljivim da svakog dana (cak i posle srpske veceri) redovno dolaze na predavanja. Tacnije receno svi smo u nekom delu prepoznali svoj IMT :) Drustvo nam je pravio i Slavko, osoba od koje smo mogli za malo vremena mnogo prakticnih saveta da cujemo i naucimo.

I onda trenuci koje sam precutala, dok se nisam vratila kuci. Prlazak preko THE mosta, na ONU stranu (kao da i mi ovde i oni tamo i mi tamo nismo ljudi). Obilazak Pecke Patirijarsije, manastira Visoki Decani, Velike Hoce, crkve Sv. Jovana... I tu zastaje dah. Ne znam da li je to napad patriotizma ili posledica zive slike porusenih ideala u Velikoj hoci ili apsolutnog mira i topline koji me obuzima u manastiru Decani. U autobusu, pravim se da spavam i slusam razgovor: "sad cemo da prodjemo pored moje kuce. tu smo nekad ziveli. ovde smo imali vocnjake. e a vidis dole je bila kucica za psa i veliko dvoriste." (pomislih: tako blizu a tako daleko, i nastavih da cutim). 

Jos se nisu ni slozile slike i osecanja po folderima moga bica, a vec smo ujutru krenuli u neku novu "prestonicu". I kazu oni koji su tamo ziveli da je najlepsa na svetu, pa hajde i mi da vidimo tu lepotu. Na ulicama Pristine vozni park na kojem bi imnogi pozavideli. Devojke kao sa naslovnica svetskih magazina, setaju korzom i merkaju u koji kafic ili butik da udju. Ovde zgrada vlade, onde ministarstvo, tamo spomenik novonastaloj tvorevini(new born), malo nize fakulteti, a iza toga petlja kao kod beogradske arene. U povratku vozac kombija kaze: eh kakvi su nam putevi, ako hocemo u Evropu moramo to da sredimo... I tada vidim da ima ipak i nesto u cemu smo slicni. Iste nam price prosipaju neki, postavljaju nam ideale koji nas udaljavaju: s jedne strane mosta ZIVELA RUSIJA, a samo 50 m nize AMERICA RULES. 

Sada, po povratku kuci, vidim da nije najteze bilo otici u Mitrovicu i srusiti sopstvene barijere, mnogo teze je bilo pozdraviti se sa svima i vratiti se u kolosek svakodnevnice, kao da nista nije ni bilo.

Ali nosim smesak u uglu usana, jer sam sada sigurno bogatija...al jos ni ne znam koliko!