Naidjoh skoro na ovu priču Efraima Kišona, napisanu početkom '90ih, u kojoj izmedju ostalog kaže:
"Ministar finansija: Ima li još nešto?
Savetnici: Ministarstvo kulture ponovo postavlja zahtev koji nije ispunjen poslednje dve godine: da se kamernom orkestru pod upravom Džopue Berinija dodeli jednokratna subvencija od 75000 šekela. U pismenom zahtevu se kaže da delatnost tog orkestra u poslednje dve godine predstavlja značajan doprinos kulturnom životu naše zemlje da...
Ministar finansija: Ima li još nešto? Ovo je ovde, ako se ne varam, Ministarstvo finansija, a ne neki odbor za kulturu.
Savetnici: Kamerni orkestar je do sada podneo Ministrastvu finansija ukupno sedam molbi za subvenciju.
Ministar finansija: Što se mene tiče, mogu oni da podnesu još tuce takvih molbi. Izgleda da nas smatraju zlatnim magarcem koga svaka umetnička družina može...doduše, ne može se baš reći da pomuze, ali tako nekako. Šta oni, u stvari, zamišljaju?!
Savetnici: Koncerte kamernog orkestra posećue samo ograničen broj slušalaca pa ne mogu opstati bez subvencija...
....
Ministar finansija: ...mnogo je lakše i prijatnije saletati državne organe i tražiti od njih subvencije, jel tako? Ne, gospodo, tako se ne gradi država. Bolje da ta propala ustanova uvede razumnu organizaciju rada. Smanjenje troškova uz istovremeno povećanje produkcije. Smanjenje plata, porez na ulaznice. Izdiferenciranje provizije. I sve ostalo. Tek tada će postati konkurentni na tržištu.
Savetnici: Hteli bismo da vas upozorimo na činjenicu da su kritičari i eksperti proglasili naš kamerni orkestar jednim od najboljih u svojoj kategoriji, i da naš kamerni orkestar ima međunarodni ugled...
Ministar finansija: Međunarodni ugled! Koliko im to donosi šekela? I kakvi su to stručnjaci koji ne znaju da ustanova koja radi s gubicima nije sposobna za život?
Savetnici: Ali, s umetnikog stanovišta...
Ministar finansija: Ja, gospodo, nisam umetnik, ja sam ekonomista. Molim vas da predjemo na sledću tačku. Imamo još nešto?
Savetnici: Imamo ponudu jendnog italijanskog industrijalca tekstila da u Izraelu podigne fabriku sintetičkih tkanina.
Ministar finansija: Sjajno! Prva izraelska fabrika sintetičkih tkanina!
Savetnici: Ne bi bila baš prva. Imamo već tri.
Ministar finansija: Onda će se valjda naći mesta i za četvrtu.
...
Savetnici: Ali taj Italijan odmah traži devet miliona...
Ministar finansija: Ma prestanite da mi večito navodite te cifre! Zar nemate ni trunčicu osećanja za tu uzvišenu muziku koja se krije iza svega toga? Novu muziku koja nas vodi u budućnost, stvaralačku umetnost...
Savetnici: Ali s ekonomskog stanovišta...
Ministar finansija: Ja, gospodo, nisam nikakav ekonom, ja sam umetnik!"
I zastanem da razmislim - vidim nešto mi je tu poznato!
Obrni okreni, možda uloge nisu iste, ali scenario neodoljivo podseca na današnju sliku u Srbiji! Izgleda je još neko iz vladajućeg vrha čitao ovu priču, ali nije znao da je pisac fino izbrušenom ironijom kritikovao loše postupke i odluke vladajućih, koje su imale mučne posledice po njegove "zemljake". Isto ono što koči i tišti mene i moje sunarodnike, 20 godina kasnije.
Sa puno optimističkih proračuna, velikih reči i obećanja ulazimo u poslove, pregovore, projekte vodjeni ekonomskim teorijama i alatima u rukama eksperata. Ali sada kada većina stanovinštva mora da bude samostalni umetnik u komponovanju svoje svakodnevnice, dok privreda ima prizvuk raštimanog orkestra, "umetničke duše" se povlače i žele dati doprinos i u drugim sferama. Pa, možda tako ti "rodjeni umetnici" i uvide koliko škripi u tim, rekli bi do nedavno, sporednim aktivnostima društva.
Politika hleba i igara opet uzima maha, a ja ipak mislim da smo mi daleko od tog nivoa. Jer zaista "svet je lep kada sanjamo", ali je potrebna konstruktivna stvarnost koja pruža kvalitetan osnov za miran san!