mozda nisam u pravu, ali mislim da znam

Naidjoh skoro na ovu priču Efraima Kišona, napisanu početkom '90ih, u kojoj izmedju ostalog kaže:

"Ministar finansija: Ima li još nešto?

Savetnici: Ministarstvo kulture ponovo postavlja zahtev koji nije ispunjen poslednje dve godine: da se kamernom orkestru pod upravom Džopue Berinija dodeli jednokratna subvencija od 75000 šekela. U pismenom zahtevu se kaže da delatnost tog orkestra u poslednje dve godine predstavlja značajan doprinos kulturnom životu naše zemlje da...

Ministar finansija: Ima li još nešto? Ovo je ovde, ako se ne varam, Ministarstvo finansija, a ne neki odbor za kulturu.

Savetnici: Kamerni orkestar je do sada podneo Ministrastvu finansija ukupno sedam molbi za subvenciju.

Ministar finansija: Što se mene tiče, mogu oni da podnesu još tuce takvih molbi. Izgleda da nas smatraju zlatnim magarcem koga svaka umetnička družina može...doduše, ne može se baš reći da pomuze, ali tako nekako. Šta oni, u stvari, zamišljaju?!

Savetnici: Koncerte kamernog orkestra posećue samo ograničen broj slušalaca pa ne mogu opstati bez subvencija...

....

Ministar finansija: ...mnogo je lakše i prijatnije saletati državne organe i tražiti od njih subvencije, jel tako? Ne, gospodo, tako se ne gradi država. Bolje da ta propala ustanova uvede razumnu organizaciju rada. Smanjenje troškova uz istovremeno povećanje produkcije. Smanjenje plata, porez na ulaznice. Izdiferenciranje provizije. I sve ostalo. Tek tada će postati konkurentni na tržištu.

Savetnici: Hteli bismo da vas upozorimo na činjenicu da su kritičari i eksperti proglasili naš kamerni orkestar jednim od najboljih u svojoj kategoriji, i da naš kamerni orkestar ima međunarodni ugled...

Ministar finansija: Međunarodni ugled! Koliko im to donosi šekela? I kakvi su to stručnjaci koji ne znaju da ustanova koja radi s gubicima nije sposobna za život?

Savetnici: Ali, s umetnikog stanovišta...

Ministar finansija: Ja, gospodo, nisam umetnik, ja sam ekonomista. Molim vas da predjemo na sledću tačku. Imamo još nešto?

Savetnici: Imamo ponudu jendnog italijanskog industrijalca tekstila da u Izraelu podigne fabriku sintetičkih tkanina.

Ministar finansija: Sjajno! Prva izraelska fabrika sintetičkih tkanina!

Savetnici: Ne bi bila baš prva. Imamo već tri.

Ministar finansija: Onda će se valjda naći mesta i za četvrtu.

...

Savetnici: Ali taj Italijan odmah traži devet miliona...

Ministar finansija: Ma prestanite da mi večito navodite te cifre! Zar nemate ni trunčicu osećanja za tu uzvišenu muziku koja se krije iza svega toga? Novu muziku koja nas vodi u budućnost, stvaralačku umetnost...

Savetnici: Ali s ekonomskog stanovišta...

Ministar finansija: Ja, gospodo, nisam nikakav ekonom, ja sam umetnik!"

I zastanem da razmislim - vidim nešto mi je tu poznato!

Obrni okreni, možda uloge  nisu iste, ali scenario neodoljivo podseca na današnju sliku u Srbiji! Izgleda je još neko iz vladajućeg vrha čitao ovu priču, ali nije znao da je pisac fino izbrušenom ironijom kritikovao loše postupke i odluke vladajućih, koje su imale mučne posledice po njegove "zemljake". Isto ono što koči i tišti mene i moje sunarodnike, 20 godina kasnije.

Sa puno optimističkih proračuna, velikih reči i obećanja ulazimo u poslove, pregovore, projekte vodjeni ekonomskim teorijama i alatima u rukama eksperata. Ali sada kada većina stanovinštva mora da bude samostalni umetnik u komponovanju svoje svakodnevnice, dok privreda ima prizvuk raštimanog orkestra, "umetničke duše" se povlače i žele dati doprinos i u drugim sferama. Pa, možda tako ti "rodjeni umetnici" i uvide koliko škripi u tim, rekli bi do nedavno, sporednim aktivnostima društva.

Politika hleba i igara opet uzima maha, a ja ipak mislim da smo mi daleko od tog nivoa. Jer zaista "svet je lep kada sanjamo", ali je potrebna konstruktivna stvarnost koja pruža kvalitetan osnov za miran san!

I ne radi se ovde o necem drugom, nego o pobedi i suocavanju sa sopstvenim predrasudama i strahovima. Ali da pocnem od pocetka...

Leto 2010 - primljena sam na Letnji univerzitet u Kosovskoj Mitrovici. Ubedivsi sebe i svoje roditelje da je to top destinacija za letovanje spremam se da krenem, ali par dana pred "ukrcavanje"... BOMBA. I koji je sada argument dovoljno jak da opravda moju nameru da ipak u januaru 2011 ipak odem na to dugoocekivano putesestvije.

Ipak, vodjena nekom potrebom i znatizeljom da "vidim i cujem" odlazim na Komsmet, onaj deo Srbije o kojem slusam samo putem raznih medija, a to su obicno sokantne price zbog kojih se pitam kako ljudi uopste tamo mogu da zive, pa cak i medjunarodnu skolu da organizuju.

Stizem tamo, pristizu ucesnici: Venecuela, Holandija, Makedonija, Bugarska, Rusija, Hrvatska, Slovenija, Turska, Nemacka, Srbija, Ceska, Bosna i Hercegovina, Rumunija... Opa, pa ovakvo sarenilo se i na EXIT-u  retko srece. Vidim bice ovo zanimljivo druzenje. Upoznajem i lokalne studente iz Kosovske Mitrovice, koji nas bez trunke zadrske docekuju, spreni da budu domacini naredne 2 nedelje (i priznajem: nisu omanuli)!

Pocinje krus: Marketing u digitalnom dobu, jedan od sest ponudjenih kurseva na MWU11. Profesorica Jasna Kamatovic, jos jedna Vojvodjanka (jedna od retkih koja pravillno izgovara moje ime), mlada ali veoma strucna da nas uvede u ovu oblast. Ne znam koje je adekvatno merilo kvaliteta nastave, ali je vecina (bili oni buduci stomatolozi, matematicari, informaticari, prevodioci...) ova predavanja smatralo dovoljno korisnim i zanimljivim da svakog dana (cak i posle srpske veceri) redovno dolaze na predavanja. Tacnije receno svi smo u nekom delu prepoznali svoj IMT :) Drustvo nam je pravio i Slavko, osoba od koje smo mogli za malo vremena mnogo prakticnih saveta da cujemo i naucimo.

I onda trenuci koje sam precutala, dok se nisam vratila kuci. Prlazak preko THE mosta, na ONU stranu (kao da i mi ovde i oni tamo i mi tamo nismo ljudi). Obilazak Pecke Patirijarsije, manastira Visoki Decani, Velike Hoce, crkve Sv. Jovana... I tu zastaje dah. Ne znam da li je to napad patriotizma ili posledica zive slike porusenih ideala u Velikoj hoci ili apsolutnog mira i topline koji me obuzima u manastiru Decani. U autobusu, pravim se da spavam i slusam razgovor: "sad cemo da prodjemo pored moje kuce. tu smo nekad ziveli. ovde smo imali vocnjake. e a vidis dole je bila kucica za psa i veliko dvoriste." (pomislih: tako blizu a tako daleko, i nastavih da cutim). 

Jos se nisu ni slozile slike i osecanja po folderima moga bica, a vec smo ujutru krenuli u neku novu "prestonicu". I kazu oni koji su tamo ziveli da je najlepsa na svetu, pa hajde i mi da vidimo tu lepotu. Na ulicama Pristine vozni park na kojem bi imnogi pozavideli. Devojke kao sa naslovnica svetskih magazina, setaju korzom i merkaju u koji kafic ili butik da udju. Ovde zgrada vlade, onde ministarstvo, tamo spomenik novonastaloj tvorevini(new born), malo nize fakulteti, a iza toga petlja kao kod beogradske arene. U povratku vozac kombija kaze: eh kakvi su nam putevi, ako hocemo u Evropu moramo to da sredimo... I tada vidim da ima ipak i nesto u cemu smo slicni. Iste nam price prosipaju neki, postavljaju nam ideale koji nas udaljavaju: s jedne strane mosta ZIVELA RUSIJA, a samo 50 m nize AMERICA RULES. 

Sada, po povratku kuci, vidim da nije najteze bilo otici u Mitrovicu i srusiti sopstvene barijere, mnogo teze je bilo pozdraviti se sa svima i vratiti se u kolosek svakodnevnice, kao da nista nije ni bilo.

Ali nosim smesak u uglu usana, jer sam sada sigurno bogatija...al jos ni ne znam koliko!

Da li je moguce ostati anoniman u danasnjem svetu realiti showa, face booka i velikog prosvetitelja Mr Interneta?!

Ljudi se putem svetske mreze bogate, postaju poznati sirokim masama te tako sticu slavu. Jednom recju postaju "superstar" i to je njihova zelja. A sta pozelimo ostati u senci. E to je vec tesko!

Dobro ili lose, pravilno ili ne, crno ili belo sve ipak ispliva na videlo. Ulogu velikog brata sada moze uspesno zaigrati svako. Uz malo vestine i radoznalosti mozemo proveriti buduceg muza, potencijalnog radnika, trenutnog profesora...

Informacije su dostupne svima i to besplatno, te stoga budimo svesni - ON nas posmatra. Sve on line aktivnosti ostaju "tamo negde" zabelezene, za slucaj da zatreba. I kad se najmanje nadamo isplivaju.

I kao sto kaze BLOGOWSKI "da ne dodje do zamene teza, u ni jednom slucaju ne mislim da na svom digitalnom identitetu ne treba raditi - naprotiv. Ukoliko ga nemate ili vam se ne svidja, na njemu je potrebno raditi i to odmah!"

Potvrdilo se to i sada.

Blog je, do pre nedelju dana predstavljao za mene veliku misteriju, koju nisam ni pokusavala da razotkrijem. Sada vidim da to moze da postane, u najmanju ruku, veoma ozbiljan hobi.

Prvo skinem prasinu, citajuci tekstove drugih blogera. A onda se, na kursu internet marketinga, preda mnom otvori provalija u kojoj ustvari vec funkcionise neocekivan broj ljudi.

Sada, zasukanih rukava, svesna teskog pocetka, pokusavam da se ukljucim u masineriju i ucinim ove strane atraktivnim svima onima koji imaju nesto da kazu o svakodnevnim, ustaljenim situacijama i razmisljanjima sa kojima se bas ne "rode", koje su postale samo navika.

A navika je ta koja potvrdjuje da je pobedila lenjost nad znatizeljom. Zato nastavljam da ceprkam...